Umetničke solo pesme - "Spomenik Desanki od tonova satkan"

Posebnu inspiraciju prof. Zoran Jovanović nalazio je u stihovima domaćih pesnika,  pre svega stvaralaštvu Desanke Maksimović, te sa entuzijazmom stvara solo pesme na stihove naše najveće pesnikinje.

U okviru antologije "Solo pesme na stihove Desanke Maksimović" i studije “Dela naših muzičkih stvaralaca komponovana na stihove Desanke Maksimović“, prof. Vladimir Jovanović navodi : “Zoran Jovanović je napisao najveći broj kompozicija na stihove Desanke Maksimović — dvadeset jednu pesmu za solo glas bez instrumentalne pratnje, devetnaest pesama za glas i klavir, trinaest pesama za decu za glas i klavir i muzičku priču za decu “Medvedova ženidba“ za osam solista i kamerni orkestar ili klavir“. (u daljem tekstu pod navodnicima navedeni su iskorišćeni citati iz ovog teksta). Desanku Maksimović, posebno je radovalo muzičko stvaralaštvo inspirsano njenim stihovima. Tako,  prof. Jovanović u stvaralačkom procesu, upravo od nje dobija i prve osvrte na svoje pesme, prve komentare, preporuke i kritike.

2002. godine u izdanju zadužbine Desanke Maksimović u Beogradu izlazi knjiga “Spomenik Desanki od tonova satkan“ sa notnim zapisima i audio sadržajem solo pesama koje je autor pisao na stihove poznate pesnikinje. Na ovom izdanju našli su se snimci ostvareni sa solistima sa kojima je saradnja bila u periodu nastanka kompozicija (Dragica Nikolić Tanasković, Mirjana Vlaović...), ali i snimci sa pevačima koji su se u tim trenucima afirmisali (Verica Pejić tada Zubović, Marija Debić, Dijana Martinović tada Lončarević i drugi).

Koncert "Spomenik Desanki od tonova satkan", Ruski dom, Beograd 2003, koncert solo pesama na stihove Desanke Maksimović kompozitora 

Organizatori koncerta : Zadužbina Desanke Maksimović i Udruženje Valjevčana

Ovaj koncert je otvorio obeležavanje desetogodišnjice smrti velike pesnikinje i promovisao istoimeno izdanje, "Spomenik Desanki od tonova satkan", autorskih kompozicija, solo pesama prof. Zorana Jovanovića, u izdanju "Zadužbine Desanke Maksimović".

Pesme Desanke Maksimović mogu se podeliti u nekoliko grupa:

1. Ljubavne pesme - "Ljubavne pesme ove pesnikinje imaju tematsko i emotivno središte u ljubavi i prirodi"

2. Misaone pesme - "U misaonim pesmama Desanka Maksimović postavlja izuzetno značajna pitanja o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o smislu stvaralaštva, o prolaznosti svega i konačnoj pobedi smrti, na koja pokušava da da ili bar da nagovesti prave odgovore".

3. Rodoljubive pesme - "Sve rodoljubive pesme ove pesnikinje, imaju izvanrednu ekspresivnost i dramski naboj". Ove pesme ne veličaju samo slavne trenutke istorije našeg naroda, već ističu i one tragične kada su ljudi i njeni sunarodnici bili žrtve delovanja vojski drugih naroda, ali i sopstvenog delovanja ili nedelovanja prema "biću" naroda i naštini, što je na pesnikinju ostavljalo traga, a što je ona pretočila u stihove, kao opomenu i podsećanje društvu

4. Dečje pesme - Dečje pesme su najčešće pisane kao alegorija u kojoj životinje uzimaju ljudske osobine i pisane su kao kratke basne sa uočljivom šalom ili porukom.

Tako kompozicije Zorana Jovanovića na stihove Desanke Maksimović, takođe, razvrstane su u navedene 4 grupe, pri tom treba istaći da su određene pesme nastale u okviru ciklusa pesama za glas i klavir, a određene kao napevi za solo glas bez pratnje. U okviru ciklusa pesama za glas i klavir nalaze se: "Nemam više vremena — 1975, Ruka, Sad je izvesno, Ptičja sahrana; ciklus pesama za glas i klavir Poslovi su završeni — 1995, Potopiljeni brod, Rekvijem, Poslovi su završeni; solo pesme Strepnja i Opomena — 1975, Čežnja — 1980, Bajka i Razgovor u granju — 1993, Smrt gavrana, Poslednji dani i Objavite jednom na velika zvona — 1995, Krvava bajka, U ropstvu, Srbija je velika tajna, Majke optužuju i Na buri — 1996) "

"1996. godine na stihove Desanke Maksimović komponovao je ukupno dvadeset jednu pesmu za solo glas bez instrumentalne pratnje, napeve, a koje su kasnije izvodjene na različite načine, u aranžmanima sa gudačkim ansamblima, gitarskim aranžmanima, sa klavirskom pratnjom ili pevane u narodnom i izvornom stilu, a pisane su sa ciljem da se pevaju kao popularne pesme sa elementima  izvornog melosa  na javnim mestima, restoranima i druženjima, ali i kao pesme prilagođene pedagoškom radu sa solo pevačima— Mladićeva tužbalica, Sestrina tužbalica, Majčina tužbalica, Devojke-vojnici, Sen poginulog ratnika, Proletnja pesma, Obudovela nevesta, Romantičarska uspavanka, Pokajanje, Priznanje (Bina), Jedna smrt, Predosećanje, Po rastanku I, Po rastanku II, Po rastanku III, Devojačka molba, Strah, Pitanje, Pesma kraj izvora, Ljubavna pesma i Seljankina tužbalica."

1) Ljubavne pesme

"Čežnja"
Vokalni solista: Izabela Gužvanj

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cvece svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

jer pune topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;

jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.

Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

 "Strepnja" i "Opomena"
Vokalni solista: Mirjana Vlaović

"Strepnja"

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

"Opomena"

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

"Proletnja pesma"
Aranžman za gitaru: Raško Radović
Vokalni solista: Verica Pejić dev. Zubović

Proletnja pesma
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;
da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima

i da opet mnogo ostane ga meni.

"Predosećanje"
Aranžman za gitaru: Raško Radović
Vokalni solista: Verica Pejić dev. Zubović

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

"Bajka"
Vokalni solista: Izabela Gužvanj

 Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne  veruješ
meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se
grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi,
da se trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu,
trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je

trn izbo ruke?

  "Pesma kraj izvora"
aranžman sa gudačkim kvartetom
Vokalni solista: Verica Pejić dev. Zubović


Na potoku devojka mi
platno beli,
platno beli i pesmom se
meni javlja.
Doneće mi, kad mi dođe,
sreće, zdravlja;
doneće mi rupce bele
i uzglavlja.
Na potoku devojka mi
platno beli,
doneće mi, kad mi dođe,
jedro celo,
jedro celo platna beljeg
i od krina;
srezaćemo košuljicu
za prvoga našeg sina.           

"Pesma kraj izvora",  pevano kao napev

Vokalni solista: Eržebet Stojić - Jelisaveta

"Jedna smrt"
aranžman sa gudačkim kvartetom
Vokalni solista: VVerica Pejić dev. Zubović

Zavole zumbul lepi
juče, kad zora svanu
i sunce poljubi cveće, šume i poljanu
i na njoj rosnu travu,
ljubičicu plavu
zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;
i kada veče pade,
on joj na sveža usta poljubac prvi dade,
na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,
spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko.
I zumbul s plave kose
pije joj kapi rose
poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi,
i s one strane sveta
zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta,
kad jednog skorog jutra
i nama dođe sutra,
mistično sutra smrti!

2) Misaone pesme

  "Na buri"
Vokalni solista: Marija Debić

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Ciklus "Poslovi su završeni"

Vokalni solista: Dijana Martinović dev. Lončarević

Pesme:

00:00 "Potopljeni brod"

02:12 "Rekvijem"

04:42 "Poslovi su završeni"

"Rekvijem"

Oglasite moju smrt
potoci što padate sa visokih stava,
stari gavrani,
kukavice narikače,...
ćukovi i sove s visokih bukava,
i ti grlice što pod strehom plačeš,
i vi ranoranioci ševini soprani,
oglasite je tihi uzdasi cveta,
mirisi zemlje uzorane,
oglasite moj odlazak sa sveta.

I ti što si jednom kao čovek iz priče,
pregazio k meni vodu bez gaza,
probio se planinom gde ne borave
vetrovi vodiči,
gde nema mahovine zelenih putokaza -
probi se kroz carstva tame golema
i budi glas među glasovima
moga rekvijema.

"Potopljeni brod"



Na dnu pučine prošlosti
potopljen leži naš brod.
Nad njim se talasi lome
i izbacuje sećanja uzburkana voda
komadiće našeg broda:
polomljeno stabaoce jarbola,
opiljke kotve –
sve što mogade, zbrda-zdola,
zaboravu da otme.
Ubogi moj kapetane,
u noć čujem
poslednje tvoje raznizane reči.
Bura se igra odjecima tvoga glasa
dižući sa dna potonule dane –
a ja se još držim povrh talasa.
A ja još
mimo tuđih barki i splavova,
mimo tuđih proleća i setvi,
izgubljeno plutam
na trošnoj letvi
preostaloj od brodoloma –
dok i nju bura ne proguta.

"Poslovi su završeni"

Nemam šta više da radim ovde
Ispratila sam mesec
Do poslednjeg zavijutka
I gledala za njim dugo
Kao za voljenim gostom.

Zvezde sam kao stada
Pastir koji je zadnji u polju osto
Odvela sa nebeskih livada.
Ćutke sam kao u hramu
Odstojala ćukova opela,
I pred zoru sa grana
Stresla jezu i tamu,
Oslobodila od magle reke i stenje.
Sačekala da se u ponore sklone
Meteori begunci.

Sačekala da ptičje zvonare
Zazvone na jutrenje,
Da planu jutarnji trenuci
Kao suvarci
I prevela ih suhe preko vode.
I sad,
Nemam šta više da radim ovde.

"Poslednji dani"

Vokalni solista: Izabela Gužvanj

 Starom psu

 Već se pričinjavaju umrli preci.
 Noću kao da čuje odjek zloslut.

 Ne juri leptire, ne raduje se deci,
 I bezvoljno samo katkad lane.

 Primeti jedino kad gospodar naiđe,
 Lazne mu dlane,
 I kraj nogu mu spusti šape riđe.

 Stari pas uplašeno gleda gospodara:
 Opet odnekud urlik zloslut
To preci se javljaju i on dobro zna rašta,
 Zna da poslednji put ćutke
 S gospodarem razgovara
 I zauvek se oprašta.

 U očima mu, žućim od starog jantara,
 Predsmrtna tuga pseća.

 I kao čoveku
 Odroni mu se iz oka suza
 Krupna kao dečja.

"Razgovor u granju"

Vokalni solista: Verica Pejić dev. Zubović

– Kada prođe sto godina dana,
doleteću opet
i spustiti se na ove grane,
ukraj gavrana.
– Tada više neće biti ovih grana.
– Kada prođe sto godina, bude li mene,
doleteću opet
i spustiti se na ovih grana sene.
– Tada neće više biti
nijedne ove grane zelene
ni njene sene.
– Kada prođe još jedno stoleće,
doleteću opet
i spustiti se u ovaj kraj
početkom maja.
– Tada više neće biti ni proleća
ni ovoga kraja.

                                                                                       

"Objavite jednom na velika zvona"

Vokalni solista: Ana Bojić

Zakrčene su zemlja i vasiona
od žalosnih o lјudskom biću vesti.
Objavite jednom na velika zvona
izmirenja, pokajanja, blagovesti.

Ne javljajte samo za zemljotrese,
pokradene misli, pokradene svote.
Javite i kada se radosti gde dese,

 Kada se otvori u kome vulkan dobrote.
Ne vadite samo blato iz gata,
ima valjda, negde, i peska poneko zrnce,
poneka ljuspa zlata.

Javite nam katkad da su pomilovali
drugomišiljenike, upornike i Crnce.
Razglasite i po nekoliko puta i
dobra kao sto se zla razglase,
i moći ćе, mоžda, mržnja da se sputa
i ljubavi bar trun da se spase.

Javite nam da se našао, negde, neko,
koје proslavio susedovu slavu,
uokvino i njegova barda.

Javite daje dobrih zvezda раlа
na našu planetu сеlа milijarda.

Ciklus "Nemam više vremena"

vokalni solista: Dragica Nikolić Tanasković

Pesme:

00:00"Ruka"

01:36 "Sad je izvesno"

03:37 "Ptičja sahrana"

"Ruka"

Teška, puna koštanih opiljaka,
leži u krilu staračka ruka.
Na njoj je ocrtana
modra grana vena
i azbuka bora, zamršena.

Tek kad se digne detetu do zatiljka,
zasvetli se i prene
kao zalivena biljka,

otoči se otrov i umor iz vena,
opiljci kostiju se spoje,
legne zglob u zglob.

A čim dete ode,
ruka opet klone
i padne u krilo
kao u grob.



"Sad je izvesno"

Kroz ta ista vrata ući ću i ja.
Senke će pohrliti prema meni
kao što se uvek pohrli onom
ko doputuje iz kraja
odakle su nas izagnali.
Njihova lica biće i različita
i opet slična
kao što je lice mesečevo svake noći
i različito i opet isto.
Ali ja ću raspoznati vaše likove
ma bili satkani od tame,
ma blistali unutarnjim sjajem;
odaće mi se ma kojom sitnicom pukom,
možda osmehom koji su na zemlji imali,
možda poznatim u očima bolom,
možda obrve lukom.



"Ptičja sahrana"

Gusto zbijeni gavrani,
sad nalik na monahe,
sad na crno oranje,
sahranjuju uginulu pticu,
polako koračajući kroz glib.
Svekolika teška nebesa
i celokupna kasna jesen,
ogoleo šib,
po čokoću nedozreo greš,
novembarska grobna studen,
prate njen leš.
I ja zajedno s njima
pratim jednu uginulu pticu,
davni, ovde s tobom proveden, dan.
Negde u brazdama ovim
i on je kao mrtav kos
pokopan.

"Smrt gavrana" 

Vokalni solista: Izabela Gužvanj

Poslednji je dan
staroga gavrana,
još samo tren
pa će na njega red,
paperje tame će ga
zasuti sveg.
On to ne sluti,
kao seljak tvrdo korača
kroz celac sneg,
uzleti na žbun
i strese sa pruća led,
oštri o kandže kljun.
Rađa se iza gore modre
mesec pun,
dosad veći i hladniji od svih
kao da se otvaraju vrata
da gavran uđe kroz njih.

"Majčina tužbalica",  pevano kao napev, u aranžmanu nalik sonetima iz kosovske regije

Vokalni solista: Eržebet Stojić - Jelisaveta

                                              

Ti što bi, kad umrem, umesto mene
na zemlji bila;
hodila, smejala se, sunce pila
mesto mene;
ti što bi trebalo život moj
da produžiš;
što bi jednom umesto mene
za sreću znala,
i mlada se radovala
novom danu,
kuda si pre mene na onu stranu
pohitala?
Kuda ćeš ti koju sam na svet
sama pozvala?
Ko sme da uzme srce kome sam
ja život dala?
Na umorne moje grudi kao rosa
ti si pala.
Hrapavi svoj dlan na tvom sam temenu
odmarala.
Drhtavim srcem postelju tebi
ja sam sterala.
I kasno u noć za tebe maleno
rublje šila.
Oko tebe sam ruke svoje
i život svila.
Pod teret uvek svoja pleća
poturala
i grudi svoje da tebi truda
bude manje.
Svoje sam srce pružala ispred
tvoga jada.
Sreću, da se je krasti mogla,
za tebe bih krala;
da život se grabi iz zverskih usta,
bih jurišala.
Nedra su moja nekad ti bila
utočište;
otkud si išla, uvek si znala
mene da išteš;
na uzdah moj si uvek tugom
ti se odzvala,
a glas moj detinjim dočekala
smehom svojim,
ma kako daleko bila, moje si
reči čula.
Sad kamen na moj bol se odziva,
a ti ćutiš;
tepam ti milošte iz detinjstva,
ne odgovaraš.
U mojim rukama, a tako daleko
već si sada;
visina što se nada mnom diže
tebi je bliže,
bliže ti daleke zvezde u noći
od moga bola,
bliža od mojih suza sada
rosa što pada.
Nikad te više videti ni čuti
neću moći.
Mrtva sad bez tebe hodim
ja po svetu,
u gomili ljudi bez tebe ja sam
uvek sama.
U grudima mi mesto srca
jama zjapi,
oči imam, a njima ne gledam,
bez tebe slepa.
Zauvek na život i zenice mi
mrak je pao,
mrak smrti sve je meni sada
progutao.

"Majke optužuju"

Vokalni solista: Katarina Bradić

 Kad užasi rata prođu
i opet bude
u porodici toplih, mirnih dana,
vama treba zabraniti da milujete
svetla temena mališana.

Vi nemate prava da slušate
sveže izvore dečijeg glasa;
oni što su nekad bili deca,
nežna i plava,
poumirali su na klanicama ljudskim
vašom krivicom,
puni užasa.

Treba vam zabraniti blagom uspavankom
da uljuškujete rođenog sina;
nečiji sinovi su zauvek zaspali
zbog vas kraj topovskih
strašnih grmljavina.


Treba vas naterati da vazdan slušate
kako osirotela deca cvile,
vas koji ste mesto igračaka
na carstvo njihovo pustili
pobesnele mašine
i vatrene automobile.

Kad užasi rata prođu,
ispred vas treba odneti
sve žive radosti života ovoga,
svaki zakutak ogrejani, beli,
ispred vas koji ste, bez duše i Boga,
života zdelu
iz dečijih ruku surovo oteli

3) Rodoljubive pesme

"Krvava bajka"

Vokalni solista: Katarina Bradić

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta daka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta daka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuti
pre smrtnog trena
sedela je u dackoj klupi
ceta malena

I iste zadatke teške
rešavala:koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki,
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.

I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo,
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta daka
u istom danu.

Decaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog poslednjeg casa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravišta.

  

  "U ropstvu"

Vokalni solista: Ana Bojić

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka 
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

                    Ne mogu da poznam narod
                    čije su pevali vrline
                    pesnici od Branka do sada.
                    Srpsko stado malo
                    sve do poslednjeg runa
                    razbilo se i ošugalo.   

                    Postali smo zemlja
                    robova i potkazivača
                    i stokatnih zelenaša.
                    Pune su nam ulice sada
                    poštovanih zlikovaca,
                    a zatvori nevinih robijaša.   

                    Na ledjima kao da grbu
                    nosim od bola i stida,
                    i ulicama kad idem,
                    kao da mi blato baca
                    pogled oholih stranaca
                    u lice, i svakog dana
                    veo mi se po veo skida
                    sa rugoba naših rana.

"Srbija je velika tajna"

Vokalni solista: Katarina Bradić

Srbija je velika tajna;
ne zna dan šta noć kuva,
niti noć šta zora rađa,
ne zna grm šta susedni grm sanja
niti ptica šta se događa
između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
niti kukuruza struk sluti
šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog časa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema
da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi
i ta nevina rosa sjajna;
ti seljački poslovni krici
što se s brda na brdo čuju
zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada
znati šta i devojka mlada
u nedrima netaknutim nosi;
kakvu tešku tajnu
u rukama svojim drži dete;
i starica pogrbljena svaka
do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri,
i mirisi, potoci i reke,
i crkvena zvona
potajne prenose vesti,
na prvom zavijutku
gde šuma počinje ona
ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečijoj stopi
neprijatelj verovati ne sme,
ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
i žetelačke pesme
i udari šumskih sekira
i uspavanka uz kolevku svita.

4) Dečje pesme i priče

"Zoran Jovanović je napisao trinaest pesama za decu za glas i klavir Mali čuvar, U gostima, Starinari, Šarena torbica, Kos i nos, Pušničar, Baka, Krtice, Ide jesen, Vodonoša, Telad i čobanica, Vetrova uspavanka i Molba malog žira.

Muzička priču za decu Medvedova ženidba, u kojoj je Zoran Jovanović muzički „nadogradio" stihove istoimene pesme Desanke Maksimović, ima jednostavan i deci razumljiv muzički jezik, raspevanu vokalnu deonicu i harmonski bogat zvuk. Komponovana je za osam solista i klavir 1974. godine. Njenu transkripciju za  kamerni orkestar autor je uradio 1993. godine. "

"Medvedova ženidba", Opera za decu za 8 solista i kamerni orkestar

Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru.

Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući:

U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata,
hiljadu dukata.
Četiri šubare
vrede silne pare,
a čizme duboke
teške do tri oke.
Sva će čarna šuma
sići za njim s uma:
veverica lepa,
lija dugog repa.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa reče:


Pametnice, lijo,
daj mi svoju kćer,
ja sam najsnažnija
u planini zver:
ruka mi je buzdovan,
brdo su mi leđa;
u času ću smrviti
svakog ko je vređa.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori:
Sve je lepo,
sve je krasno,
al' si, medo,
stigô kasno:
kćerka mi se mala
prekjuče udala
za suseda svoga
lisca repatoga.

Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško, ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala; nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom." I na um mu pade da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Ugledavši ga onako veselog, začuđeno upita kojim dobrom je došao. Medo se i pred njim pokloni i reče:


Sused-zeče, čuj me sad:
s tvojom kćerkom ja sam rad
da se oženim,
s tobom orodim.

Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama:

Baš si čudan, medo, stvor:
sav si truntav,
sav si spor,
kao da sto kila nosiš,
a zečevu kćerku prosiš.

Uzdahnu Dundo kad ovo ču, ali se opet brzo uteši, govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca; i ona sigurno voli mnogo da trči, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu, te pođe da nju zatraži. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi:


Striče-vuče,
kćer mi daj!
Ako nećeš,
dobro znaj,
Napašće te
sav naš rod.

A vuk nemarno zevnu pa odgovori:
Moja kćerka ne gleda
veseljaka medveda.
Medved zimi spava
otekne mu glava,
medovinu pije
od mraza se krije.
A mi smo vuci-halauci,
hrabra srca, zuba ljuta,
svako nam se sklanja s puta;
ne pijemo nikad meda,
niti se bojimo snega,
niti se bojimo leda.


Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio, ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu." Utom skoči s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i okretna, pa se medi mnogo svide, te je zaustavi:


Veverice lepa,
udaj se za mene,

bićemo lep par;
kruščice medene
daću ti na dar.


Ali ona gotovo i ne zastade, samo mu u prolazu dobaci:

Pođi zbogom, medvede,
veverice ne jedu

medenih krušaka;
lešnikom se hrane

sa zelene grane.

Šta će, kud će, pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije:


Lasice malena,
budi moja žena!
nosiću te na dlanu
kroz zelenu poljanu.
Igraću ti kolo
svaki božji dan.
Uzbraću ti cvet
još neuzabran.

Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati:

Ti si, dragi medo, slep:
hrapav imaš glas,
trapav imaš stas;

a lasu malenu
hteo bi za ženu.

Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu, obraćam se raznim uobraženim palčicama", i naže natrag kući koliko ga noge nose. Kad tamo, a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Dundo joj se obrati laskajući:


Susedice medvedice,
udaj se za mene!

Slušaćemo ptice
sred gore zelene.
Ići ćemo svuda

zajedno u lov.
Stvorićemo sebi
ispod bukve krov.

Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala, pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret, pevajući:


U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata
hiljadu dukata.


I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni.


NAPEVI, PESME ZA SOLO GLAS NA STIHOVE DESANKE MAKSIMOVIĆ

Napevi, pesme pisane za solo  glas koje su kasnije izvodjene na različite načine, u aranžmanima sa gudačkim ansamblima, gitarskim aranžmanima, sa klavirskom pratnjom ili pevane u narodnom i izvornom stilu, a pisane su sa ciljem da se pevaju kao popularne pesme sa izvornim melosom  na javnim mestima, restoranima i druženjima:

Napev za solo glas "Predosećanje" u aranžmanu za gitarsku pratnju

 

Napev za solo glas "Proletnja pesma" u aranžmanu za gitarsku pratnju

Napev za solo glas "Kraj izvora" u aranžmanu za gudački kvartet

 

Napev za solo glas "Kraj izvora" u aranžmanu nalik srpskim sonetima iz kosovske regije

Napev za solo glas "Jedna smrt" u aranžmanu za gudački kvartet

  

Napev za solo glas "Majčina tužbalica" u aranžmanu nalik srpskim sonetima iz kosovske regije